Kada neka niška kompanija postoji duže od jedne decenije, to obično znači da im dobro ide i da vlasnik može da nam ispriča dobru priču i da nam da više od nekoliko zaista korisnih saveta. Takav je slučaj i sa Markom Spasojevićem i njegovom firmom Media 4 koji se bave kompjuterskom grafikom, kompjuterskom animacijom i izradom video igara za mobilne platforme. Sve je počelo pre 12 godina pa Marko, kako si rešio da započneš sopstveni biznis?
- Ne znam kako se to zove u današnje vreme, ali u moje vreme se zvalo „dosta mi je više svega“. Radio sam tada u jednoj privatnoj firmi gde uslovi nisu bili baš najidealniji. U to vreme ni prijavljivanje nije postojalo, bilo je kudikamo drugačije nego sada. Otvorio sam svoju firmu jer mi se više nije radilo u takvim firmama i tako je to krenulo.
Koliko je tada bilo potrebno para za to, pošto pretpostavljam da je bilo drugačije nego sada i kako si se snašao za novac?
- Slično je bilo kao i sada, samo što sada novac nabavljate od raznoraznih pozajmica u banci, kredita, a tada je kredit bilo mnogo teže dobiti. Novac se uglavnom uzimao od prijatelja, od rodbine, kako se ko snalazio za taj neki minimalni početak. I tako sam i ja krenuo. Jedan deo novca sam pozajmio od porodice, drugi mali deo sam dobio preko banke… I tako je krenulo, 1000 evra da se pokrene firma, kupio sam prvi računar da mogu da radim na njemu, opremio prostoriju u kojoj sam radio… Uplatio sam i sebi neke članarine pošto sam hteo odmah da krenem sa inostranstvom da radim a članarine su se uglavnom odnosile na sajtove koji su u to vreme obezbeđivali kakve takve poslove. Krenulo se na malo i evo, 12 godina kasnije to i nije tako loše ispalo.
Koliko si tada imao radnika a koliko ima sada?
- Pa tada sam imao samo jednog, ali vrednog. Tada sam samo ja radio. To je bio neki program samozapošljavanja. Ako mogu da povučem paralelu između tada i sada, i tada su postojali programi za samozapošljavanje, pa vi slušate na vestima kako je neko tamo dobio od države da krene pa hoćete i vi to isto da uradite pa poljubite sva moguća vrata, dobijete sve moguće izgovore zašto ovo ne može, zašto ovako, zašto onako, da bi na kraju bilo pa ako mi daš deset posto završiću ti za tu pomoć… Međutim, kao neiskusan preduzetnik nisam znao kako novac da podignem ni za sebe a kamoli za nekog drugog, niti mislim da bih to uradio, tako da… Ta paralela je danas lakša, ljudi imaju neke izbore, država je otvorenija, tako da smatram da je danas mnogo lakše pokrenuti nešto. Danas postoje investicioni fondovi, raznorazni hub-ovi gde možete da dođete samo sa dobrom idejom i da predložite to odgovarajućim ljudima i dobićete povratnu informaciju da li je to dobro ili nije, da vam kažu kakvo je stanje na svetskom tržištu, sve ono što vam omogućava u tom nekom organizacionom smislu je lakše. U moje vreme, 2004. godine to je bilo katastrofa jer nismo imali ni zvanične podatke. Ono što sam ja znao je da agencije tog tipa, kao što sam ja otvorio, u Nišu su trajale po 6 meseci i zatvaraju, zbog nemanja klijenata, zbog nemogućnosti naplate svog posla.
Ali ti imaš posla očigledno, čim firma postoji 12 godina. Eto razlike između tebe i njih, oni zatvaraju firme jer klijenata nema, a ti dokazuješ suprotno.
- Ne, klijenata ima, međutim naši ljudi nekako imaju tendenciju da misle da je sve večno i da će sve večno da traje. Klijenti su veoma plašljiva kategorija, dođu, odu, pa dođu neki novi… Kod nas se ljudi mnogo lakše razočaraju, mnogo lakše okrenu leđa već sa prvim nedaćama, prve nevolje koje dođu. U principu mislim da čovek, ako zaista želi da uspe, pre svega treba da bude uporan, da veruje i kad nema razloga da veruje i da ima tu nadu. I pre svega da radi. Jer ako se nekako osrednje radi a sa tim se očekuje da dođu neki novi klijenti, toga neće biti.
A kakvi su klijenti?
- Radio sam za jednog klijenta iz Izraela, i on je meni dao jedan savet još u startu. Nemoj da radiš za trenutno zadovoljstvo i trenutnu finansijsku satisfakciju, već radi da ti klijenti dođu opet. Svi to mi znamo negde otprilike, međutim… Od tog trenutka ja sam spustio pedalu i posle toga nijednog klijenta nisam više pozvao za novac. Oni su kasnije došli sa pričom „Jao, obrukao sam se kod tebe“, ali dođu sa daleko većim projektima, tako da mislim da je neki savet nama najviše treba radne etike. Nije pitanje opreme, novca ili ne znam čega, u pitanju je to neko bazično shvatanje poslovanja. Nismo mi neke velike firme, mi smo male radnje, radnjice, u očima svetskog biznisa. Međutim, ono što nas čini malim to je naš način razmišljanja. Kako se ophodimo prema zapošljenima, prema klijentima, kako se ophodimo prema nekim ljudima koji iskazuju samo interesovanje za usluge koje mi pružamo, tako da mislim da je to ono što nama najviše škripi. Ako na to dodam i fakultete koji obrazuju decu da uzmu diplome i da ne rade ništa, mislim da je jednačina veoma jasna po ovom pitanju. Ako mogu da dam savet svima koji bi krenuli ovim stopama to je pre svega da kradu zanat od onih koji znaju to da rade. Tu mislim na ceo svet, ne samo na region. Meni su taj Izrael i Sjedinjene Američke Države bile najuticajnije.
Marko, očigledno je da imaš šta da nam ispričaš i budući preduzetnici u IT sektoru mogu mnogo od tebe da nauče, tako da ćemo ovaj razgovor svakako nastaviti.
Projekat „Kreni i promeni život“ podržala Uprava za kulturu, grad Niš.