To da je Dušan Matejić glumac kakvog bi svaki reditelj poželeo dokazuje i broj predstava u kojima možemo da ga gledamo. Brojka je 16! Ne znam da li ima vremena da se viđa sa prijateljima, ali bar oni njega mogu da vide, na sceni. Ja samog sebe jedva viđam, a kamoli da me drugi viđaju, kaže Dušan.
Evo, recimo monodrama Dnevnik jednog ludaka, koja je Dušanov master rad na Fakultetu dramskih umetnosti, se igra već treću godinu.
-Tema je bila autorski projekat i ja sam se odlučio za monodramu. Uzeo sam tu Gogoljevu pripovetku, sam je dramatizovao, adaptirao, pa i režirao i eto, ja i glumim.
Sam čovek na sceni, od koga sve zavisi, koji je i kriv i zaslužan, to mora da je teško.
-Kad sam birao šta ću da radim za taj master, i kada sam rešio da to bude monodrama, uopšte mi nije bilo svejedno. Da ti sam budeš na sceni najmanje sat vremena nije jednostavno, i onda sam imao veliki strah i tremu. Prvo ti padne na pamet – da li ja mogu sat vremena da nekome držim pažnju. A kada kreneš da radiš to, onda se pitaš – da li mogu da smislim ja sve to a da ne deluje šturo, nego da bude bogata predstava, ispunjena nekim dobrim i kvalitetnim sadržajem. I onda sam vremenom shvatio da su taj strah i ta trema zapravo prešli u nešto što se zove izazov. Ajde Dušane, da te vidimo, da li ti to možeš ili ne, pokaži i sebi i drugima koliko si sposoban ili nesposoban.
Pretvoriti poteškoće u izazov, to je zaista dobar recept. Rekao si da igraš u 16 predstava ukupno, uloge su različite, šta ti najviše prija da igraš?
-Meni je gluma i pozorište, zato se time i bavim, jedno polje za istraživanje samog sebe. I zato ne bih bio zadovoljan kada bih radio samo jednu vrstu uloga. Majkl Čehov je rekao – gluma koji čitavog života igra iste uloge je kao slikar koji čitavog života slika svoj portret. Onda je to dosadno. Ne želim da mi bude dosadno na sceni.
Najgore je kada te reditelj i producenti guraju u jednu vrstu uloga. Imao sam ja nekoliko zamki, posle serija Sinđelići i Komšije. Obeležili su me kao šmiranta, on igra tako te bleskaste, komične uloge. Dve serije sa sličnim ulogama sam morao da odbijem, samo da ne bih ostao u takvim likovima. Trudim se da balansiram.
Ja jako volim dramske uloge, volim psihološki triler. To može i u pozorištu, a ne samo na filmu. Volim zanimljive, slojevite uloge, sa puno emotivnog doživljaja. Ima glumaca koji kažu komedija je teža nego drama, ili drama je teža nego komedija. Podjednako je teško i jedno i drugo.
Igraš mnogo različitih uloga. Da li to utiče na glumca, da izgubi sebe, da se poistoveti sa nekim od tih likova možda i previše?
-Ja sam imao tu sreću da sam studirao u klasi profesora Vladimira Jevtovića koji je stvarno na Akademiji, ako ti hoćeš da učiš, želeo da te baš dobro nauči tom zanatu. Ja ne pripadam toj vrsti glumaca koja radi jednu ulogu čitavog života, volim da istražujem različite karaktere. A kada si radoznao i znatiželjan gledaš na ulici i po autobusima različite likove onda je jako potrebna ta identifikacija, da se potpuno identifikuješ sa likom koji igraš, da bi ti publika apsolutno verovala. Da ti budeš taj čovek. To može da utiče na čoveka, na glumca.
Sa druge strane, taj zanat je jako koristan, da ti uvek možeš da se vratiš samom sebi. Akademija je jako važna stvar, glumac to zaista treba da shvati jako ozbiljno. Ja radim sa studentima na Akademiji evo već dve i po godine i nekada mi je žao kada neko ne shvata koliko je to važno. Ta prva godina glume je jako važna, tada se ne radi lik nego se radi JA u datim okolnostima, da ti shvatiš i spoznaš ko si ti. Moraš da shvatiš ko si da bi kasnije mogao da se vraćaš samom sebi.
Ti si uvek na ivici. Čim ti želiš da budeš neko drugi, čim ti ulaziš toliko duboko u likove, nešto od tih likova sigurno ostaje u nama, prosto te menja.
Ne znam koji je glumac rekao, ali meni je to zaista divno, da ti na sceni izgovaraš misao Dostojevskog… ili Čehova, ili Šekspira… i potrebno je da ga kažeš kao da je tvoje. Samim tim ti imaš mogućnost da bukvalno Dostojevski priča iz tebe. Nešto se zadrži u glumcu, u čoveku. To je nešto prelepo, samo moraš da budeš vladalac i svojih misli i svojih emocija.
Mnogo si nagrada dobio do sada, koliko ti one znače?
-Volim ja nagrade. Prva nagrada mi je bila na kraju fakulteta, nagrada „Mata Milošević“, za najboljeg studenta glume. Ne znače mi toliko mnogo zato što je na našim festivalima sve postalo diskutabilno, i ko dodeljuje te nagrade i ko ih dobija. Ali meni znače u tom smislu što ti ta nagrada daje potvrdu da si na dobrom putu ili da nešto dobro radiš, pogotovo ukoliko je od kolega.
Ako je nagrada od strane publike, ja to jako volim. Što bi rekla Seka Sablić, kad dobiješ publiku dalje nema. I to je stvarno tako, meni je publika najvažnija. Ali lepo je i kada ti kolege dodele neku nagradu, to onda ima i neku dodatnu težinu.
A kog kolegu posebno ceniš?
-Moj najveći uzor u glumi je, bio i ostaće, Nebojša Glogovac. On je takođe studirao kod mog profesora Vlade. On je bio moj jedini uzor u pozorištu, u smislu i tehnike i etike. Nejgov pristup pozorištu, glumi, poslu, odgovornost, predanost, davanje na sceni, kolegijalnost, posvećenost, kopanje po sebi… Čovek koji se potpuno predao glumi, u svakom smislu, na krajnje plemenit način, to je Nebojša Glogovac. Pored njega tu su Radmilović, Bata Stojković, Čkalja, Nikola Simić, Berček, to su neki moji uzori.
Da li imaš utisak da niška publika u hendikepu zato što, osim naših sjajnih niških glumaca, ostale imamo prilike da gledamo samo u serijama i filmovima, a ne toliko u pozorištu? Da li smo u hendikepu i kako to da rešimo?
– Nije možda u hendikepu, ali jeste uskraćena za tu neku privilegiju. Evo, kod nas u nišu gostovala je predstava Čikaške perverzije, predstava koja se igra 25 godina, i publika je toliko divno reagovala. Greota je što nema više tih gostovanja. I zato mislim da bi niško Narodno pozorište trebalo da više misli o publici, to je moje mišljenje, po pitanju kvaliteta predstava koje se prave. Ne da se prave predstave koje podilaze publici. To važi ne samo za niško, nego i za ostala pozorišta.
Imaš nekoga ko retko ide u pozorište i sada kaže ajde, hoću da odem. Dođe tako u pozorište i odgleda neku dosadnu predstavu i kaže – znaš šta, sad sam ušao u pozorište i neću više nikada, i ti tako gubiš publiku.
Pošto Niš ima jedno dramsko pozorište, onda bukvalno ne smeju šanse da se propuštaju, mora tri puta da se meri kakav tekst se bira, koji reditelj se zove. Imamo jako dobrih glumaca… Treba mudrije da se priđe stvaranju novih predstava u budućnosti da bi onda publika imala utisak da im ne fali ništa.
Možda nam fali neki festival?
– Potpuno je neverovatno da Niš nema nijedan pozorišni festival. Ja sam još studirao kada su nešto probali jedne godine. Imamo Filmske susrete koji su apsolutni brend Srbije, ali toliko gradova u Srbiji ima neki svoj pozorišni festival, a Niš nema, potpuno je začuđujuće, neverovatno…
Da li si stalni član nekog pozorišta?
– Nisam. Ja radim na Fakultetu dramskih umetnosti, a igram u raznim pozorištima. Igrao sam u Somboru, Novom Sadu, sada igram u Beogradu, Nišu, sa nekim predstavama i stalno putujem…
Kada smo već kod tih putujućih, kada i gde gledamo Dnevnik jednog ludaka?
– 12. aprila, u Domu vojske. Monodrama, monokomedija, monotragedija. Publika ide kroz ta tri žanra. Genijalan Gogoljev tekst, za sva vremena. Tu stvarno mnogi od nas mogu da se prepoznaju. Reč je o jednom običnom, malom čoveku, sitnom i nebitnom, koji uredno radi svoj posao, međutim svi oko njega su nezadovoljni kako on to radi. Živi u nemaštini, gubi i ženu koju voli zbog toga i prosto se usamljuje, kreće sa ličnim preispitivanjima… A tanana je jedna duša, zanesena, i toliko mu malo fali da on začas sklizne… i poveruje da je kralj Španije…
Možemo kroz predstavu da vidimo šta nam sve to preti, koje su zamke ispred nas, da shvatimo da možemo lako da skliznemo ukoliko nismo dovoljno čvrsti i jaki i da moramo da se borimo sa vetrenjačama. Život je takav. Nekada naši prijatelji prosto mogu da nas toliko razočaraju da mi nismo ni svesni koliko lako možemo da povredimo jedni druge, koliko smo svi tanani, koliko svi glumimo da smo jaki, a nismo. Koliko svi mi danas gradimo neke odbrambene mehanizme pa možda nekoga čak smatraju i uobraženim, a on zapravo jedna nežna biljka…
Mislim da je duhovita predstava, poučna, rasterećujuća i onako malo upozoravajuća.
Moram još da kažem da sam evo po prvi put kod vas na Bankeru, na radiju, i da mi je mnogo lepo i hvala što ste me pozvali.
Dolazim do zaključka da zaista vredi pogledati taj Dnevnik, pa vidimo se onda u Domu vojske 12. aprila.
Razgovarala: Jelena Đorđević